Ако мама заспи

 -Хајде, сад спавањац-ушушкала је девојчицу ћебетом, али је мала, као и сваке вечери, тражила једним стопалом излаз и ногу пребацила преко покривача. Мајка је погледа и насмеши се, а девојчица узврати шеретским осмехом-као-знаш да бар једно стопало мора на слободу.

     -Мамааа, а прича за лаку ноћ?-прошапута као да жели да се што више одаљи од сна.

    – Добро, мила, коју ћемо вечерас?-упита жена, иако је знала да за њих две постоји само једна прича.

     – Е, вечерас ми причај, опет ми причај, мама, причај ми о девојчици која се пробудила пре него што је њена мама заспала.

Мајка прислони образ уз топле мале дланове и поче…

*

     Један, два, три…десет. Сви прсти на ногама су ту. На рукама сам већ пребројала. Очи ти неће бити светле, и коса ти је тамна. Уста напућена, мала, румена. Спаваш ми под пазухом, лепа моја, само моја. Тако си добра, веселице мамина.

     Ево нас у нашој соби, гледају нас Дизнијеви јунаци, а ти се највише осмехујеш хромом Даби. И волиш да гледаш лустер. Договориле смо се да ћеш ми једном рећи зашто ти је то омиљено. Терам ти грчеве-смрчеве, безобразне. Бежите од моје Ене, бежите тамо иза ћошка, пустите ми дете да спава. Толико те волим да од љубави заборавим да једем, па те пробуди крчање мојих црева док лежим крај тебе и упијам сваки твој покрет. Гугућеш ми, имитираш мој кашаљ, волиш да ти певам „Коколо, Коколо, Коколо, Коколо мој…“ Измишљам ти успаванке: „Ти си моја јабучица, ти си моја лубеница, ти си моја циииица, ти си моја миииица, ти си моја малена, малена девојчицаааа…“

     И, почиње наша борба. Температура, болница, хипотонија. „Ма, мирно спавајте, мало касни, ни сви прсти на руци нису исти. Достићи ће“, говорили су ми доктори. Вежбе, ужасне вежбе по Војти и твој молећиви поглед као да ми кажеш: „Молим те, мама, немој више да будем у овом положају“. Срце ми се цепа, а желим да ти помогнем, душо моја једина. И пролазе дани, не седиш самостално кад би већ требало да седиш, не ходаш сама кад би већ требало да ходаш, не проговараш. А чинило се да ћеш ми већ са неколико месеци причати о љубави према хромом Даби.

     И клонеш ми, и очи ти затрепере, и ништа ми није јасно. „Чини се као епи напад“, покоси ме комшиница докторка, „требало би увести терапију, од два зла бирај мање.“ Само је немо гледам, зашто, зашто касни, зашто епилепсија, где је проблем, о, Боже, чувај ми моју мрвицу.

    Нећу да одем одавде док не откријете у чему је проблем, хоћу дијагнозу! „Одустаните, мајко, уврстићемо радне терапије, логопеда, олигофренолога, соматопеда, психолога, не губите време на потрагу за дијагнозом, радите са њом, у борби смо са временом“. Нећу одустати, радићу, али нећу одустати.

    Мутација на Сингап1 гену, добих вест из Барселоне. Ниси сама, љубави, нашли смо ти другаре по читавом свету. И постоји нада да ћемо једног дана, уз помоћ Божију, бити исцељене. И ти, и ја. Мирнија сам сада, не шаљу ме више забринуте тетке, куме, случајне пролазнице ни код Јованке из Пивница, ни код саливача олова. Ти и ја, мила моја, део смо Божије промисли, ниси ти мени без разлога додељена, као ни ја теби. Неће мајка заспати, не бој се, све док се ти не пробудиш и кажеш: „Пуштам те, мама, сад могу сама“.

     Али…ако се деси да мама можда склопи очи… Молим те, ти коме Бог предвиди да о Ени бринеш, желим да ти кажем неке ствари: контроле на шест месеци на Институту за мајку и дете, седам милилитара ефтила у 08h и у 20h, храну једе сву, али највише воли палачинке-једну слану, једну слатку (капацитет јој се повећао на две-две, хахаха), бурек је исто пожељан. Само јој иситни залогаје, мало има проблем са жвакањем. Волела бих да је научиш да једе и да се облачи сама, ако ја не стигнем. Волела бих да видиш потенцијале које ја нисам стигла да видим.

Она јако воли Дарију, Анђелку и Косту Вујића. Воли још многе, али ово су њени реално-виртуелни миљеници. Воли музику, уличне свираче, Адама и Папа. Воли свога куцу Дакија. Недељом обично идемо у цркву и жели да се причести. Воли да се вози, а аутобус и такси су јој омиљена превозна средства (још ако раде и брисачи-пун погодак). Воли Лептокарију и паузу у Предејанима. Воли, много воли рођенданске забаве и песмицу „Диван дан“, свећице, ватромет и торту. Воли другаре, а највише Нину. Волела бих  да не видиш, али, ако ја случајно заспим пре него што се она пробуди, видећеш колико је драга, колико је лепа кад се весело смеје, али видећеш и како је тешко када није по њеној вољи.

Када легнете да спавате, молим те, не остављај је док чврсто не заспи, очитај јој молитву за исцељење и покриј је ако су јој гола леђа. И не помињи ме, само јој шапни када видиш да су јој удисаји већ дубоки, само јој шапни: „Мама те воли највише на свету целом“.

*

     -Мама, мамааааа. Молим те, ако њена мама заспи пре него што се Ена пробуди, можемо ли ми да бринемо о Ени?-упита сањиво девојчица.

     Мајка загрли Ену и рече: „Јабучице моја, лубенице, цицо моја, мицо, нисам заспала. Бог те је драги пробудио. Причај сад ти мени о хромом Даби, обећала си, малена девојчице. И брзо стопало под ћебе, пипни како су ти прстићи хладни.“

     Замишљено ме погледа и рече:“Сад можемо мирно да спавамо кад смо се пробудиле“.

Душа моја једина.

Шифра : ХРОМИ ДАБА

Слични текстови