Удружење доброчинитеља Мали Принц настало је са циљем пружања помоћи и подршке особама са инвалидитетом и њиховим породица и стварањем бољих услова за њихов свакодневни живот. Захваљујући посвећености у свом окружењу су брзо препознати по добру што им је донело велики број чланова и подржавалаца, те су успешно организовали велики број акција и хуманитарних активности и покренули бројне позитивне промене у својој заједнице.
Недавно су постали познати у целој Србији и региону, јер је председница удружења, Александра Марић, добила награду Они су хероји, коју Фондација Ана и Владе Дивац додељује већ трећу годину за редом, уз подршку делегације ЕУ у Србији.
Са Александром смо разговарали о херојству, доброчинству, мисији и новим плановима којима ће Мали принц допринети расту и развоју своје заједнице.
Како је настало удружење Мали принц? Са којом идејом је све почело, како је изгледао ваш развојни пут?
Александра: У генерацији мог сина у нашем граду Апатину је доста деце са сметњама у развоју. Ми родитељи смо се тад повезали и размењивали искуства, спријатељи се, тако да је та идеја у вези са оснивањем удружења стара скоро 10 година. Али у том периоду је била неизводљива, сви смо ми били на лечењима, живели расути по Новом Саду и Београду због третмана на које смо водили децу. Неколико нас се потом укљуцило у рад Удружења за подршку особама са аутизмом “Маслачак” из Сомбора, чији смо чланови и данас.
Истакла бих да су ми родитељи старије деце са потешкоћама у развоју пуно помогли да се носим са неким ситуацијама. Тада смо и увидели значај постојања оваквих организација, првенствено за нашу децу, али и за нас родитеље. Без обзира на подршку коју имамо од насих породица и пријатеља, нико нас не може да разуме као што се ми разумемо међусобно. Тако сам и одлучила, заједно са још неколико родитеља, да наставимо рад у “Маслачку” али да пружимо подршку и деци из свог града. Тако је Апатин, на радост многе деце са сметњама у развоју и њихових родитеља, добио “Малог Принца”, једно прелепо место где смо сви исти у својим различитостима. Мотивацију налазимо у осмесима наше деце, у њиховим малим и великим победама и срећи њихових родитеља.
Која је била Ваша лична мотивација за рад у непрофитном сектору и ову врсту ангажмана?
Александра: Моја једина мотивација била је хуманитарни рад, побољшање живота особа са инвалидитетом, освешћивање друштва и стварање инклузивног окружења.
Недавно сте проглашени за једну од 10 добитника и добитница признања Они су хероји. Колико Вам ово значи на личном нивоу, а колико је значајно за рад удружења?
Александра: Морам да признам сам била изненађена, али ме је сама номинација изузетно обрадовала, лепо је само сазнање да неко у теби види Хероја, иако нисам очекивала победу на конкурсу јер је конкуренција била баш јака. Не сматрам да сам Херој, иако ме је, као што сам рекла, сама номинација, па тако и победа изузетно обрадовала. Хероји су сва наша деца и родитељи, ја сам само неко ко предводи једну такву организацију. За себе ћу рећи да сам Херој оног момента кад испуним све циљеве које смо ми као Удружење себи поставили, а то је да сва деца добију рану интервенцију, да сви имају право на личног пратиоца, касније и персоналног асистента, да деца која иду у редовне школе, а раде по ИОП-у добију педагошког асистента, да сви имају право на дневни боравак, предах смештај и оно, можда и најважније, да наша деца, и кад нас не буде, а то је оно о чему свака породица која има оболело дете мисли, има доживотно адекватан смештај, медицинску, психолошку, па на крају и људску подршку.
Свако мозе да постане херој, јер хероји су обични људи који сваки дан чине мала добра дела. Учите своју децу да је сасвим у реду бити другачији, да пруже руку слабијем, нека поклоне осмех. Веома је леп осећај увече кад легнеш, па ти се јави мисао да си неком помогао или измамио осмех, или сузу радосницу.
Шта за вас лично значи бити херој у својој заједници?
Александра: Бити херој је најдража титула коју носим, њоме презентујем све наше чланове, име удружења “Мали Принц”, као и Апатин, место у коме живим.
Који су најчешћи изазови са којима се суочавате? Постоје ли неки који су чешћи и специфичнији за мање организације које делују на локалном нивоу него за неке друге? Да ли постоје неке предности карактеристичне за локалне организације у односу на друге врсте непрофитних организација?
Александра: Најтежи изазов може бити само проблем везан за здравље наше деце, све остало се са лакоћом превазилази. Наше удружење је из малог места, али броји педесетак чланова, како активних, тако и пасивних. Сматрам да смо својим деловањем пробудили Апатин и учинили да цела Србија, а и многе друге земље, чују за нас и наш рад. Предност локалне организације је у томе што суграђани препознају наше циљеве и срдачно нам помажу да их остваримо. Такође, сарадња са локалном самоуправом је фантастична, и, овом приликом се захваљујем свима који донацијама, активностима, волонтерским радом, чине да можемо да делујемо у континуитету.
На које активности сте тренутно највише фокусирани? Који су најважнији планови и циљеви које планирате да реализујете у будућности?
Александра: Током целе године организујемо разне радионице за наше чланове (креативне и ликовне радионице, рекреативно-рехабилитационе, уметничке и едукативне радионице). Учествујемо у разнима базарима-хуманитарним или празничним. Почетком године добили смо од компаније “Меридиан” мобилни апарат за кокице, па наша деца на шеталисту продају кокице. То је покренуло идеју о социјалном предузетништву. Одлазимо на екскурзије и путовања. Ту бих истакла камп “Подржимо породицу” који организује Удружење “Мултиарт” из Врбаса. То је највећи такав камп у региону и долазе деца са сметњама у развоју из целе Србије. Одлазимо на дружења у друга сродна Удружења. Учествујемо у јавним трибинама на теме које се тичу наше деце. Такође, имамо изузетну сарадњу са новосадским кантаутором Бранимиром Росићем, учествовали смо на снимању његовог инклузивног албума “Добро за добро”, као и снимању новогодишње емисије заједно са децом из Удрузења “Мултиарт”. То је можда и први пут код нас да је неко са толико деце са јако тешким дијагнозама успео да сними емисију.
Такође, наша деца учествују на свим манифестацијама у нашем граду, позивају нас на стадионе, концерте, маскембале, дружења. Стално нам долазе гости да се друже са нашом децом, из вртића, школе, бајкери, спортисти, музичари, екскурзије итд, заиста смо лепо прихваћени и сматрам смо један леп пример социјалне инклузије.
У будућности планирамо реализацију пројекта “ИНКЛОБУС” под покровитељством Општине Апатин који је осмишљен кроз низ путовања деце са сметњама у развоју, али и њихових здраворазвојних другара и родитеља.
Како се финансира удружење Мали принц? Како изгледају ваше фандрејзинг активности? Са којим различитим типовима донатора сарађујете и на који начин? На које све начине они који то желе могу подржати ваш рад?
Александра: Удружење има сопствене приходе од продаје кокица, о чему сам већ говорила, као и од годишње чланарине. Такође, многи грађани, предузетници, хумани људи, донацијама помажу наш рад. Значајан прилив новца долази од Општине Апатин, где конкуришемо са пројектима на конкурсу за социјалну заштиту. Апелујем на све наше грађане да нас подрже уплаћивањем донација на рачун удружења 325-9500700190018-16.
На који начин мислите удружење Мали принц доприноси развоју филантропије у вашој заједници?
Александра: Својом енергијом дигли смо грађанство на ноге, пробудили хуманост и емпатију, учинили своју средину инклузивним окружењем. Помажемо једни другима и ценимо то што смо сви различити, али исти у љубави коју пружамо.
На које још начине сматрате да доприносите својој заједници, а на које укључујете заједницу у свој рад и шта вам то доноси?
Александра: Доприносимо томе да се за наше место чује по примерима добре праксе, у свој рад укључујемо здраворазвојну децу, волонтере, родитеље, дефектологе, психологе, и то доноси обострану корист и задовољство.
Шта су највећи успеси које сте остварили у досадашњем раду, а шта је оно што тек желите да постигнете?
Александра: Највећим успехом сматрам покретање идеје социјалног предузетништва, а оно што је наш крајњи циљ јесте постојање педагошких и персоналних асистената за све особе са инвалидитетом, као и остварење становања таквих лица уз подршку (људску, медицинску, дефектолошку).
Извор: https://givingbalkans.org/srbija/content/intervju-mali-princ?fbclid=IwAR2eGrXKey1DinX5wJwpPtUFPJGQH7Xe9kHad4QMgtI5UuV-Aqq5dSsMHv4